Filmska slika i stvarnost

Naše saznanje sveta, u najvećoj meri, određeno ustrojstvom našeg saznajnog aparata. U najbanalnijoj interpretaciji, svedenoj samo na čovekovo čulo vida, mogli bi reći da bi neotklonjiva ružičasta mrena srasla preko naših zenica učinila da svet vidimo kao jednoznačno ružičast a ne raznobojan kao sad.
Osim samim aparataom, naša slika sveta određena je i našim iskustvima, znanjima, političkim, društvenim i kulturnim konkekstom koji se u nju upisuju najčešće na jedan nereflektovan, naizgled prirodan način. Sama umetnost, pre svega književnost, kao oblik društvene proizvodnje značenja saučestvuje u konstituisanju slike sveta (i obrazovanju aktuelnih režima istine). Naša iskustva, neretko, verbalizovana su preuzimanjem iz literature koja ih je već jednom predstavila i protumačila.
U dobu kada je „tehnička reprodukcija“ umetničkih dela prerasla u hiperprodukciju medijskih sadržaja, njihova sveprisutnost svakodnevno se upisuje i konstituiše naš svet života. Pogled unazad pokazuje da je film u tome odigrao presudnu ulogu (a danas mu se kao brže i delotvornije pridružuju reklame, klipovi na internetu, igre, rijaliti…). Poput one čuvene rečenice iz Kazablanke: „Lui, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva“, mnogu dijalozi preuzeti iz filmova ušli su u svakodnevni jezik kao bitna referentna tačka za artikulisanje ili pojačavanje našeg sopstvenog iskustva.
A šta se zbiva sa filmskom slikom?
Upravo na toj tački, rekla bih, Milica Dukić započinje svoja vizuelna istraživanja. Na platnima koja čine sadržaj izložbe Filmska slika ili stvarnost , citira se, preuzima uvek po jedna slika iz filmova koji su većinom ostali zapamćeni u sada već dugoj istoriji flmske umetnosti. Slike su više ili manje prepoznatljive ( mahom su postale deo opšte kulture, mada nekepotrebuju znalce) iako nisu sve paradigmatične za same te filmove. Njihov izbor vođen je ukusom, senzibilitetom ili nekim drugim (neotkrivenim) kriterijumom same autorke. Po jedna zamrznuta sekvenca iz : Svetlosti velegrada, Konje ubijaju zar ne, Nebo nad Berlinom, Trainspotting, Veži me, Apokalipto, Darkness light darkness, Staze slave, Pričaj sa njom, Nimfomanka, Monti Pajton , Troškovi života, Unitil the End of the World, Almodovara, Čaplina, Vendersa, fon Trira, Kjubruka itd.
Prizori predstavljeni na digitalnim printovima potom su aprorisani. Aproprijacija se zbiva intervencijama uljanom bojom i vezom, koji je, moglo bi se reći, povlašćena tehnika autorke: već ga je primenila u serijama slika Naličja i crteža Indigo i vez na platnu. Vez kao vrsta ručnog rada pripada paradigmatičnim ženskim rutinama koje su istorijski višestruko definisale ženski prostor, kao prostor rada, dokolice i obrazovanja. Praktikovanje ove, čini se zaboravljene veštine, iako u jednom hotimice slobodnom, pravilima nepodvrgnutom obliku, otvara mogućnost rodnog čitanja ovih apropriajacija. Jer o vezu se pisalo i kao o obliku tajnog, magijskog pisma kojim se žene upisuju u kulturnu istoriju.
Citirajući i usvajaći gotove filmske slike Milica Dukić prisvaja i transformiše jedan umetnički već prerađen svet iskustva . Dok su Platonovska i Aristotelovska poetika umetnost smatrale mimesisom sveta, sada je na delu obrnuti put: svet upoznajemo oponašajući umetnost. Platna Milice Dukić ekspliciraju ovaj obrat. Iza nas, kao sada već nesagledivo obilje, stoji ne samo korpus znanja, nego i korpus umetničkih dela koji se više ne da zanemariti. Implicite, već su upisani u gestove, mišljenja, znanja, umetnička dela koja proizvodimo.
Svaka njena slika generisana je iz jednog takvog kondenzovanog preiskustva. Pri tom ona ne označava samo sebe nego pokreće ukupnu konotacijsku mrežu filma iz kojeg je istrgnuta. Tako nam je u prizoru umornog zagrljenog plesačkog para prisutan i društveni kontekst filma Konje ubijaju, zar ne, kao što znamo i kuda se ona Almodovarova lutka ronilac na drugom platnu zaputila. Iako autorka vizuelno dekontekstualizuje svoje slike, izostanak svake naknadne rekonstektualizacije, osim samog prisvajanja, kao i navođenje imena referentnog filma u naslovu svakog rada, čini ovu vezu stalno otvorenom i značenjski dinamičnom.
“Filmska slika je fenomenološki i komunikacijski jednostavnija od kompleksnije životne “slike”: mi lakše i sa daleko više sigurnosti pamtimo kadrove sa ekrana nego prizore iz života”, piše Ranko Munitić u eseju koji je ne samo dao ime ovoj izložbi, bio njen neposredni inspirator, nego pružio i mogući teorijski okvir za njeno čitanje.
A šta je sa samim životom, ima li ga izvan filmske stvarnosti i kako zapravo izgleda, čini se sve više postaje zastarelo pitanje. A ipak on je tu, u mrljama boje, u neočekivano i pomalo grubo izvezenim površinama, i ne da se nikad sasvim pripitomiti.

Silvia Dražić, povodom izložbe „Filmska slika ili stavrnost“ (oktobar 2016.)

Save